Depresija i usamljenost kod starijih: znaci i pomoć

Ona je uvek bila ta koja je zvala sve rođake. Ispeče kolače, ispriča prvu vest iz komšiluka, pita kako je ko. Pa je jednog proleća prestala. Telefon je zvonio, a ona je govorila “nemam ja šta da kažem”. Jela je malo, spavala loše, pogled joj je bio negde drugde. Kćerka je mislila da je to starost. Bila je to depresija.

Ovako najčešće izgleda: tiho, bez drame, pod maskom “tako je to kad ostariš”. Zato je i propuste i porodica i lekar. Ovaj vodič je da vam pomogne da prepoznate, da razgovarate i da znate kome da se obratite. Tekst je informativan i ne zamenjuje pregled i savet lekara.

Šta je depresija kod starijih, a šta nije

Depresija nije slabost karaktera, razmaženost ni lenjost. To je zdravstveno stanje koje utiče na raspoloženje, misli, san, apetit i energiju, i koje se leči. Starenje samo po sebi ne donosi depresiju. Mnogi ljudi u osamdesetim godinama su pri dobrom raspoloženju, uprkos bolestima i gubicima. Kada se raspoloženje stalno spušta, to nije “normalno za te godine”.

Tuga i depresija nisu isto. Tuga posle gubitka je razumljiva i prolazi u talasima, a čovek i dalje ume da se obraduje unuku ili omiljenoj pesmi. Depresija ima težinu koja ne popušta, u kojoj ništa ne raduje i ništa ne vredi.

Zašto su stariji ljudi ranjivi

Starost donosi mnogo gubitaka u kratkom vremenu: smrt supružnika i prijatelja, penzionisanje, selidba, slabljenje zdravlja i samostalnosti, gubitak uloge (“nisam više ni za šta”). Dodajte bolove, slab vid i sluh, strah od novca i od toga da se postane teret.

Određene bolesti same povećavaju rizik od depresije: moždani udar, Parkinsonova bolest, demencija, srčane bolesti, bolest pluća, dijabetes, bolovi, posle preloma kuka. O tome više u vodičima o nezi posle moždanog udara, Parkinsonovoj bolesti i padovima i prelomu kuka. Neki lekovi i alkohol takođe mogu pogoršati raspoloženje. Lekar bi trebalo da pogleda celu terapiju.

Kako se depresija zaista vidi

Kod starijih ljudi depresija često nema glas tuge. Umesto “tužna sam” čućete:

• “Nemam apetit, ništa mi ne prija.”
• “Boli me svuda, a lekari ništa ne nalaze.”
• “Ne spava mi se, budim se u četiri ujutru.”
• “Ne mogu da se skoncentrišem, sve zaboravljam.”
• “Ma, ostavite me na miru.”

Šta porodica može da primeti:

• Povlačenje iz razgovora, odbijanje da izađe, prekidanje starih navika.
• Gubitak interesovanja za hobije, TV seriju, vrt, unuke.
• Promena apetita i težine, pa u jednu ili drugu stranu.
• Loš san ili spavanje po ceo dan.
• Zapuštenost: neumivanje, ista odeća, prestanak uzimanja lekova.
• Razdražljivost, plačljivost ili, obrnuto, potpuna ravnodušnost.
• Stalne telesne tegobe: bolovi, lupanje srca, stezanje u grudima, problemi sa stomakom.
• Rečenice poput “bolje da me nema”, “samo sam vam na teretu”, “ne vredi više”.

Poslednja grupa traži posebnu pažnju, o čemu više u odeljku o suicidalnim mislima.

Ako se nekoliko ovih znakova zadrži duže od dve nedelje, zakažite pregled kod izabranog lekara. Možete i da zapišete šta ste primetili, jer starija osoba retko sama sve nabroji.

Depresija ili demencija: zašto je razlika važna

Obe stvari donose zaboravnost, usporenost, povlačenje i teškoće sa koncentracijom, pa ih je lako pomešati. Neke razlike koje mogu pomoći, ali ne zamenjuju pregled:

• Kod depresije osoba često zna i žali se da joj pamćenje slabi, a kod demencije često ne uviđa problem ili ga umanjuje.
• Depresija obično počinje relativno brzo, tokom nedelja ili meseci, a demencija sporije.
• Kod depresije su vodeći loše raspoloženje i beznađe, a kod demencije dezorijentisanost i teškoće u svakodnevnim zadacima.
• Depresija može da oponaša demenciju. Posle lečenja depresije pamćenje se često popravi.

Komplikacija je u tome što depresija može biti i rani znak demencije, a oba stanja mogu postojati istovremeno. Zato je procena kod lekara važna, a po potrebi neuropsihijatra ili gerijatra. Više o samoj demenciji u vodiču o domu za stare sa demencijom.

Anksioznost: tiha pratilja depresije

Mnogi stariji ljudi ne pate samo od tuge, već i od stalne brige: zdravlje, novac, “šta će biti sa mnom”. Anksioznost se vidi kao nemir, lupanje srca, otežano disanje, drhtanje, nesanica, strah od ostajanja samom, stalno proveravanje, traženje uveravanja. Često se meša sa srčanim ili plućnim problemima, pa lekar prvo isključuje telesne uzroke.

Anksioznost i depresija se često javljaju zajedno i lečenje je delom zajedničko. Vredi se obratiti lekaru, jer postoje razgovorne terapije i, po potrebi, lekovi. Pažljivo sa lekovima za smirenje: kod starijih povećavaju rizik od pada i zbunjenosti, pa o njima odlučuje lekar.

Žalovanje: kada je tuga prirodna, a kada traži pomoć

Gubitak supružnika posle pedeset godina braka nije nešto što se “preboli”. Žalovanje ima svoj ritam: dani kad je lakše pa onda udar, naročito oko godišnjica i praznika. Ljudi mogu da čuju glas preminulog, da ga sanjaju, da spremaju dvostruku porciju. To je poznato i obično nije razlog za strah.

Potražite stručnu pomoć ako posle nekoliko meseci:

• osoba ne može da obavlja osnovne stvari (jede, spava, održava higijenu),
• stalno govori o krivici ili o sopstvenoj nevrednosti,
• ima misli o smrti ili želju da bude sa preminulim,
• potpuno se povukla i odbija svaki kontakt.

Ne žurite sa “treba da krenete dalje”. Rečenica koja pomaže je jednostavna: “Nedostaje mi i on. Sedi, ispričaj mi o njemu.”

Usamljenost i socijalna izolacija

Ove dve stvari nisu iste. Izolacija je objektivno malo kontakata, a usamljenost je osećaj da nas nema ko da razume. Može se biti usamljen među ljudima, a neko ko živi sam ne mora biti usamljen.

Stariji ljudi često upadaju u zamku: slabi sluh, teže hodaju, boje se da padnu, prijatelji umiru, deca žive daleko ili rade. Svet se sužava na kuhinju i televizor. Što je manje izlazaka, manje je i snage da se izađe. Usamljenost i depresija se tako hrane međusobno.

Dugotrajna usamljenost povezuje se sa lošijim raspoloženjem, lošijim snom i većim zdravstvenim rizicima. Zato je za zdravlje starijeg čoveka kontakt sa drugim ljudima jednako vredan kao dobra terapija.

Kako pomoći: šta radi, a šta ne radi

Šta pomaže:

• Pitajte iskreno, a onda slušajte. “Primetila sam da si tiši poslednjih nedelja. Kako si zaista?” Pustite tišinu. Ne popunjavajte je savetima.
• Imenujte ono što vidite, bez presude. “Prestao si da ideš u šetnju, nedostaješ mi.” Ne “moraš se pokrenuti”.
• Rutina i male obaveze. Fiksni sati za obroke, šetnju, poziv. Mala zaduženja (zalivanje cveća, pomoć oko unuka) vraćaju osećaj da je potrebna.
• Kretanje i dnevna svetlost. Pola sata šetnje, makar uz oslonac, ima stvarnog efekta na raspoloženje i san.
• Redovni kontakti. Kratak poziv svakog dana vredi više od dugačke posete jednom mesečno.
• Smislene aktivnosti. Muzika, karte, hor, penzionerski klub, verska zajednica, baštovanstvo, ručni rad. Biti u nečemu zaista, a ne “za razonodu”.
• Provera lekova, vida i sluha. Slušni aparat može vratiti čoveka u razgovor.
• Stručna pomoć. Predlog lekaru treba da deluje kao briga, ne kao prebacivanje: “Hajde da zajedno odemo da proverimo san i apetit.”

Šta ne pomaže:

• “Saberi se.” “Drugima je gore.” “Imaš sve što ti treba.”
• Stalno nuđenje rešenja pre nego što je osoba saslušana.
• Preuzimanje svega, jer osoba tako gubi i poslednju ulogu.
• Obećanja koja ne možete da ispunite.

Ako roditelj odbija da ide kod lekara (“nisam ja lud”), probajte da to uokvirite kao pregled spavanja, umora ili bolova, ili ponudite da prvo razgovara sa izabranim lekarom opšte prakse, kome već veruje.

Lečenje na opštem nivou

Depresija kod starijih se leči i dobre su šanse da se popravi. Lekar ili psihijatar bira pristup prema težini:

• Razgovorna terapija i podrška, naročito kod blažih oblika i žalovanja.
• Lekovi (antidepresivi) kada je to potrebno. Kod starijih se biraju pažljivo i prate, zbog drugih lekova, pritiska, ravnoteže i bubrega. Početak dejstva traje nedeljama, pa strpljenje je deo terapije. Nemojte sami da ih uvodite ni prekidate.
• Lečenje telesnih uzroka koji doprinose: bol, bolesti štitaste žlezde, nedostatak vitamina, loša kontrola drugih bolesti.
• Aktivnosti i socijalna podrška kao stalni deo terapije.
• U težim ili otpornim slučajevima postoje i druge metode koje primenjuje psihijatar.

Kada pomoć postaje hitna, objašnjeno je u odeljku koji sledi. Kontrola je važna i kada se osoba oseća bolje, jer se terapija često nastavlja još neko vreme.

Kada potražiti psihijatra

Izabrani lekar je dobra prva stanica. Psihijatra potražite, ili tražite upućivanje, kada:

• depresija ne popušta ni posle nekoliko nedelja,
• osoba odbija hranu ili tečnost,
• javi se zbunjenost, sumanute ideje ili priviđenja,
• ima misli o smrti ili samoubistvu,
• ne može da funkcioniše u svakodnevnom životu,
• postoji sumnja na demenciju ili mešano stanje.

Suicidalne misli: šta uraditi

Ovo je deo koji se teško čita, a važan je. Stariji ljudi, naročito muškarci, spadaju u grupe sa povećanim rizikom od samoubistva, a znaci se često previđaju. Upozoravajuće rečenice: “bolje da me nema”, “ne želim da budem teret”, “uskoro neću smetati”. Opasni znaci su i neočekivano mirno raspoloženje posle duge potištenosti, deljenje stvari, opraštanje, nagomilavanje lekova, odbijanje hrane i lekova.

Šta da uradite:

1. Shvatite ozbiljno. Ne odbacujte i ne obećavajte da ćete čuvati tajnu.
2. Pitajte direktno i mirno. “Da li razmišljaš o tome da sebi naudiš?” Pitanje ne podstiče misao, često je olakšanje.
3. Ne ostavljajte osobu samu ako sumnjate na neposrednu opasnost. Uklonite ono čime bi mogla da se povredi, uključujući zalihe lekova.
4. Zatražite pomoć. U neposrednoj opasnosti pozovite hitnu pomoć na 194.

Kome se javiti u Srbiji. Proverili smo sledeće brojeve u javno dostupnim izvorima:

• SOS linija za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”: 011 77 77 000. Radi 24 sata. Zovu je i oni koji razmišljaju o samoubistvu i članovi porodice.
• Centar Srce, besplatan telefon: 0800 300 303. Emotivna podrška i prevencija samoubistva, anonimno i besplatno. Prema podacima centra, radi svakog dana od 14 do 23 časa, petkom i subotom i noću do 4 ujutru. Radno vreme se može menjati, pa ga proverite na zvaničnoj stranici centra.

Ako ne uspete da dobijete liniju, ne gubite vreme: zovite 194 ili idite u najbližu urgentnu službu. Broj telefona ne zamenjuje pregled.

I još nešto, za vas. Ako ste pronašli svoje roditelje u opasnosti ili se plašite, nije vaša krivica. Pozovite pomoć i, kad prođe, potražite i podršku za sebe.

Kako dom može pomoći, a kako odmoći

Dom za stare nije ni spas ni kazna. Ishod zavisi od toga kako se ulazi i kako se tamo živi.

Kada dom pomaže:

• osoba je bila sama, ne jede kako treba, zaboravlja lekove, pa u domu dobija strukturu, obroke i nadzor lekova,
• postoji društvo i aktivnosti koje je zaista interesuju,
• osoblje ume da primeti promene raspoloženja i javi lekaru,
• porodica ostaje prisutna.

Kada dom odmaže:

• osoba nije bila pitana ili je smeštena naglo, u strahu da će “biti ostavljena”,
• nema privatnosti i ličnih stvari,
• aktivnosti su formalne, svi sede ispred televizora,
• porodica retko dolazi ili posete postaju teške,
• osoblje depresiju smatra “karakterom” i ne reaguje.

Ako je moguće, uključite roditelja u izbor. Pogledajte dom zajedno, ponesite lične stvari, predložite probni boravak ako postoji mogućnost. Osećaj kontrole je jedan od najjačih zaštitnih činilaca. Ako je prisutna i demencija, posebna pitanja o tome su u vodiču o domu za stare sa demencijom.

Šta tražiti u domu i šta pitati

Dobar dom za osobu sklonu depresiji pokazuje se u svakodnevnim stvarima:

• Osoblje koje zna ime. Pitajte ko je zadužen za vašeg bližnjeg i koliko korisnika vodi jedna negovateljica.
• Aktivnosti sa smislom: muzika, vrt, razgovori, radionice, šetnje, bogosluženje ako je važno. Zamolite da vidite raspored i da vidite kako to izgleda stvarno.
• Dnevno svetlo i izlazak napolje: bašta, terasa, redovne šetnje.
• Pravilo poseta koje ne ograničava prekomerno, i mogućnost video poziva.
• Procena raspoloženja pri prijemu i kasnije, i jasan postupak kad osoba počne da se povlači.
• Saradnja sa psihijatrom ili lekarom, i način vođenja terapije.
• Privatnost i lične stvari: slike, jastuk od kuće, svoj ritam ustajanja koliko je moguće.

Pitanja za dom:

1. Šta radite kada primetite da se korisnik povukao i prestao da jede?
2. Ko procenjuje raspoloženje i kako često?
3. Kako izgleda uobičajen dan nekoga ko ne voli grupne aktivnosti?
4. Šta radite ako korisnik kaže da ne želi da živi?
5. Koliko često porodica može da poseti i šta ako dođem van termina?

Pažljivo slušajte kako odgovaraju. Ako pitanje o izolaciji dobije odgovor “naši korisnici su svi zadovoljni”, budite oprezni.

Trošak i organizacija pomoći

Psihološka podrška, razgovor i lečenje u zdravstvenom sistemu odvijaju se preko izabranog lekara i psihijatrijskih službi, a obim pokrivenosti zavisi od pravila osiguranja, pa to proverite kod izabranog lekara. U domu se plaća smeštaj i nega, a dodatne usluge se mogu zaračunavati posebno. Konkretne cene ne možemo da potvrdimo u opštem tekstu, jer zavise od ustanove, pa pogledajte cene domova za stare u Beogradu i tražite pismenu stavku šta je uračunato.

Kada ste vi ti koji ste iscrpljeni

Briga o roditelju sa depresijom je emotivno teška. Možete osećati bes, krivicu, bespomoćnost, pa onda i stid zbog tih osećanja. Sve je to uobičajeno. Ne morate sve sami: podelite zaduženja u porodici, javite se izabranom lekaru, potražite podršku za sebe. Dobro odmoran negovatelj je bolji oslonac.

Depresija ponekad ide uz druge teške bolesti. Ako se bližnji suočava sa teškom bolešću, pogledajte i palijativnu negu i karcinom kod starijih, kao i vodič o ishrani starijih, gutanju i pothranjenosti, jer gubitak apetita često prati loše raspoloženje. Kod osoba sa srčanom insuficijencijom i bolestima pluća depresija je češća nego što se misli, a kad se prepozna, kvalitet života se vidno popravlja. Stid zbog tegoba, na primer zbog mokrenja, takođe može dovesti do povlačenja, pa pročitajte i vodič o inkontinenciji.

Kako izabrati dom

Ako razmišljate o domu kao o jednom od koraka, ovi vodiči vode kroz izbor:

• Kako izabrati dom za stare u Beogradu
• Licenca i provera doma za stare
• Cene domova za stare u Beogradu
• Pregled domova
• Domovi po opštinama

Idite više puta, u različito doba dana, i obratite pažnju na to kako osoblje razgovara sa korisnicima koji sede sami.

Izvori i dalje čitanje

Opšte informacije zasnovane su na javno dostupnim materijalima sledećih organizacija. Konkretnu odluku o lečenju uvek donosi lekar.

• Svetska zdravstvena organizacija (SZO), materijali o mentalnom zdravlju starijih i prevenciji samoubistva
• Klinika za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”, Beograd
• Centar Srce, Novi Sad
• Britanski nacionalni institut za zdravlje i kliničku izvrsnost (NICE), smernice o depresiji kod odraslih
• Američko udruženje za psihijatriju (APA), materijali za pacijente i porodice

Ovaj tekst ne zamenjuje savet lekara. Ako postoji neposredna opasnost po život, pozovite hitnu pomoć na 194.

Tekst je informativan i ne zamenjuje pregled i savet lekara. U hitnom slučaju pozovite hitnu pomoć na broj 194.