Subota je ujutru. Kofer stoji u predsoblju, otvoren, a vi ne znate šta još da stavite u njega. Majka sedi na ivici kreveta i drži u rukama svoju staru maramu. Ne pita ništa, samo je savija i razvija. Vi ste spakovali dva kompleta posteljine, šest košulja, kutiju sa lekovima, ali čini vam se da ste zaboravili nešto najvažnije, a ne umete da kažete šta.
Selidba u dom je istovremeno logistika i emocija, i obe treba pažljivo obaviti. Spisak stvari je jedan deo posla. Drugi, teži deo, je kako ćete vi i vaš roditelj izdržati prve dane, koji su često najteži. Ovaj vodič prati oba puta: praktičan, sa konkretnim spiskovima, i ljudski, sa onim što se zaista događa kada se vrata novog doma zatvore za vama.
Pre selidbe: razgovor, soba, dogovor
Pre nego što uopšte počnete da pakujete, prođite kroz nekoliko koraka koji sve olakšavaju.
Razgovarali ste sa roditeljem. Ako još niste, a selidba je pred vama, vratite se vodiču kako razgovarati sa roditeljem o domu. Selidba koja stiže kao iznenađenje ostavlja trag koji se teško briše.
Videli ste sobu. Ako je moguće, odvedite roditelja da pogleda sobu pre useljenja. Neka sedne na krevet, otvori orman, pogleda kroz prozor. Poželjno je da upozna i bar jednu osobu iz osoblja po imenu, na primer medicinsku sestru ili negovateljicu koja će mu biti najbliža.
Dogovorili ste se oko papira. Pre useljenja trebalo bi da imate ugovor, cenu, spisak usluga i spisak onoga što ide u cenu. Za pravnu stranu pogledajte vodiče procedura smeštaja i cene domova. Proverite i licencu doma, kako je opisano u vodiču licenca i provera doma.
Dobili ste spisak od doma. Gotovo svaki dom ima svoj spisak stvari koje treba ponijeti i koje je zabranjeno. Zatražite ga unapred, pisano. Ono što sledi je opšti vodič, ali se pravila razlikuju od mesta do mesta.
Izabrali ste dan. Ne petak popodne, kada je osoblje na izmeni, ni dan sa izlaskom lekara koji vam odvlači pažnju. Birajte jutro u sredini nedelje, ako možete, kada ćete imati vremena da ostanete nekoliko sati i da upoznate ljude.
Šta poneti: spisak po grupama
Spisak koji sledi pokriva ono što većina domova traži ili preporučuje. Prilagodite ga roditelju i pravilima doma.
Odeća. Dovoljno za desetak dana, jer se u većini domova veš pere zajednički ili po rasporedu. Pogodna je odeća koja se lako oblači i skida, sa gumom u struku ili velikim dugmadima, mekana i topla. Dve do tri trenerke, nekoliko košulja i džempera, donji veš i čarape u većoj količini, pidžame ili spavaćice, kućni mantil, jedna svečanija odeća za izlaske ili praznike. Obeležite svaki komad imenom, vezom ili markerom za tekstil, jer se u zajedničkom pranju stvari lako pomešaju.
Obuća. Zatvorene, udobne papuče sa protivkliznim đonom, jedne cipele ili patike za izlazak, i obuća za kišu. Izbegavajte klompe, japanke i sve što se lako izuva, jer su uzrok mnogih padova.
Higijena. Četkica i pasta, čaša za protezu, sredstvo za čišćenje proteze, sapun, šampon, losion, krema, češalj, brijač i pena ako treba, higijenski ulošci ako ih roditelj koristi. Pitajte da li dom obezbeđuje pelene i sredstva za inkontinenciju ili ih donosite sami, i koliko to košta.
Pomagala. Naočare, i rezervne ako ih ima. Slušni aparat sa baterijama i kutijicom. Proteza. Štap, hodalica ili invalidska kolica, ako ih koristi. Označite ih imenom, jer pomagala najčešće nestaju, ili se zamene.
Zdravstvena dokumentacija. Zdravstvena knjižica, otpusna lista iz poslednje bolnice, nalazi, spisak dijagnoza, spisak terapije sa dozama, kontakti lekara koji roditelja prati i broj porodičnog lekara. Dom će tražiti deo toga, ali bolje je da imate sve u jednoj fascikli i kopije kod sebe. Terapiju donesite u originalnom pakovanju, na dovoljno dana, i dogovorite sa domom ko je daje i kako se pribavlja nova.
Dokumenta. Lična karta, fotokopija ugovora i drugih papira koje ste potpisali. Original lične karte pitajte treba li ostaviti u domu ili kod vas.
Telefon. Ako roditelj koristi mobilni, ponesite punjač i napišite krupno ključne brojeve: vaš, broj sestre ili brata, broj doma. Mnogi stariji ljudi ne znaju napamet nijedan broj. Ako nema telefon, razmislite o jednostavnom aparatu sa velikim dugmadima.
Lične stvari koje sobu pretvaraju u dom
Sve nabrojano je neophodno, ali nije ono što će najviše značiti. Prazna soba sa bolničkom posteljinom ostaje tuđa soba, a onoga što pripada samo tom čoveku nema ni u jednoj prodavnici.
Fotografije. Nekoliko uramljenih, ne desetine. Venčanje, unuci, kuća u kojoj su živeli. Okačite ih zajedno, u visini očiju, na mestu koje se vidi iz kreveta. Napišite na poleđini ime i godinu, a to će pomoći osoblju da pokrene razgovor.
Posteljina i tekstil. Jastuk, ćebe, prekrivač ili ponjava koja miriše na kuću. Miris je među najsnažnijim vezama sa sećanjem, a tuđa posteljina miriše tuđe. Pitajte dom da li se može koristiti sopstvena, jer se zbog pranja i pravila higijene negde dozvoljava, a negde ne.
Male stvari sa ritualom. Šolja iz koje pije jutarnju kafu. Sat sa kazaljkama. Radio ili mali zvučnik sa omiljenom muzikom. Knjiga, ukrštene reči, pletivo, domine, tablić. Stvari koje ruke pamte. Ako roditelj voli da radi nešto rukama, neka mu ruke ne ostanu bez posla.
Nešto što pokreće priču. Stari album, kutija sa razglednicama, medalja, sveska sa receptima. Osoblje će lakše upoznati čoveka koji ima priču nego čoveka koji ima samo dijagnozu.
Veza sa prirodom. Mala saksija, ako dom dozvoljava. Biljka koju roditelj može da zaliva, neka mu daje zadatak. Vodite računa o alergijama i o tome ko će brinuti o njoj.
Verski predmeti. Ikona, krst, molitvenik, ako su roditelju važni. Pitajte dom kako organizuje verske potrebe, na primer posetu sveštenika.
Šta ne nositi
Jednako važno kao spisak je i ono što ostaje kod kuće.
Vrednosti. Zlatan nakit, ušteđevina, bankovne kartice sa šiframa, umetnine. Zlato koje roditelj nosi čitav život može da zabrinjava vas više nego njega, ali će u zajedničkom životu lako nestati ili se zameniti. Nije reč o optuživanju osoblja, ali nepoznati ljudi, posetioci i drugi korisnici sa demencijom lako mogu da uzmu tuđu stvar bez zle namere. Ostavite ono što ne možete da zamenite.
Novac. Mala suma za sitnice, nekoliko stotina dinara, dovoljna je. Ako dom čuva novac korisnika, tražite pisanu evidenciju i potvrdu o primljenom.
Nameštaj i veliki predmeti. Osim ako dom to izričito dozvoljava. Soba je mala, a prolazi moraju da ostanu slobodni zbog hodalice i kolica.
Električni uređaji. Grejalice, kuvala, ploče, električne ćebad, produžni kablovi. Opasnost od požara je razlog zbog kog većina domova to zabranjuje. Pitajte pre nego što kupite.
Lekovi bez znanja doma. Čak i bezazleni dodaci ishrani ili čajevi sa dejstvom mogu da utiču na terapiju. Sve što roditelj uzima treba da se zna.
Hrana. Većina domova dozvoljava donošenje poslastica, ali sa ograničenjima. Pitajte, naročito ako roditelj ima dijabetes, problem sa gutanjem ili dijetu. Dobronamerna bomboniera može da bude opasna.
Stvari koje bole. Predmeti koji bude teška sećanja: fotografija preminulog supružnika može da uteši, ali može i da izazove svakodnevnu žalost. Procenite sa roditeljem, a ne umesto njega.
Dan useljenja: kako da prođe
Svi se plaše tog dana, a ono što pomaže je da bude što mirniji i jednostavniji.
Dođite ujutru, ne uveče. Prvi utisak o ljudima i sobi bolji je po svetlu. Obrok na kome ste svi prisutni, najbolje ručak, pomaže da roditelj vidi kako dom izgleda u običnom danu.
Spakujte sobu zajedno. Neka roditelj odlučuje gde će ići fotografije, gde stoji šolja, gde ćebe. Pokažite da je to njegov prostor, a ne vaš. Nemojte ponavljati “videćeš, biće ti lepo”. Ako je tužan, recite: “Znam da je teško.”
Upoznajte osoblje. Pitajte kako se zove njegova negovateljica ili sestra, ko je glavna sestra ili socijalni radnik, kome se obraća u slučaju problema. Zapišite imena i brojeve telefona. Recite im šta je roditelju važno: da pije kafu sa mlekom, da ne voli buku, da se plaši mraka, da mu je ime Branislav, ali da ga svi zovu Brane. Ove sitnice menjaju kako će ga osoblje doživeti.
Ostanite dovoljno, ali ne predugo. Ne bežite čim se pakovanje završi, ali ni ne produžavajte rastanak satima. Dugo opraštanje je teško i za vas i za njega. Odredite jasno: “Ostajem do ručka, pa se vraćam sutra u deset.” Onda to ispunite.
Odlazak. Najteži trenutak. Ne iskradajte se, to je izdaja koja se pamti. Zagrlite, recite da ćete se vratiti i kada. Ako roditelj plače, ne ostavljajte ga sa osećajem da ste ga napustili, dogovorite sa osobljem da neko ostane uz njega. Plakaćete verovatno i vi u kolima, i to je u redu.
Prvih nekoliko nedelja: šta da očekujete
Prilagođavanje nije prava linija. Prvi dani mogu da prođu iznenađujuće dobro, jer je sve novo i zanimljivo, pa onda dođe drugi talas, kada roditelj shvati da je ovo stvarno.
Prva nedelja. Umor, zbunjenost, loš san. Neko pita kad idemo kući. Neko ne priča. Neko je ljubazan prema svima, a uveče plače. Sve to je očekivano. Nemojte ga uveravati da će mu biti dobro, budite uz njega i slušajte.
Druga do četvrta nedelja. Često se javljaju tuga, ljutnja, optuživanje (“ostavili ste me”), odbijanje hrane ili aktivnosti, povlačenje u sobu. To ne znači da je odluka pogrešna. To je žalost zbog gubitka kuće i života kakav je bio. Ljudi se razlikuju: neki se brzo vežu, neki za to trebaju meseci.
Posle dva do tri meseca. Obično se uspostavi rutina. Roditelj zna ko su mu osoblje i susedi u hodniku, ima omiljeno mesto za sedenje, pita šta je danas za ručak. Ako ne, ne čekajte: razgovarajte sa domom i lekarom. O depresiji i usamljenosti kod starijih pišemo u posebnom vodiču, depresija i usamljenost kod starijih.
Kod osoba sa demencijom prilagođavanje je specifičan proces. Promena sredine može da pojača zbunjenost i nemir, naročito uveče. Zato je važno da dom ima iskustva sa tim, kao što se obrađuje u vodiču dom za stare sa demencijom.
Posete: koliko često i kako
Najčešće pitanje porodica glasi: koliko često da dolazimo? Jedinstven odgovor ne postoji, ali ima nekoliko pravila.
Zakon vam ide u prilog. Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti propisuje da korisnik ima pravo na kontakte sa članovima porodice i drugim licima bez ograničenja, da može da prima posete i da odlazi u posete. Ako dom postavlja stroga ograničenja, to je razlog za pitanje. Više u vodiču prava korisnika u domu.
Početak: češće i kraće. Prvih dve do tri nedelje dolazite često, ali ne po ceo dan. Sat ili dva, svakog drugog dana. Roditelj treba da oseti da niste nestali, ali i da počne da gradi sopstveni dan sa ljudima oko sebe.
Posle toga: ritam koji može da se održi. Dva do tri puta nedeljno, uz nekoliko telefonskih poziva, bolje je od jedne naporne nedelje posle koje dođe mesec odsustva. Dosledna poseta nedeljom u isto vreme je važnija od broja poseta. Roditelji se vezuju za ritual: “u sredu popodne dolazi ćerka”.
Vodite i druge. Unuci, komšije, prijatelji. Deca su često najveća radost, a unučići koji crtaju sa bakom donose život. Ali prilagodite: kratke posete, tihi razgovori, ne gužva od petnaest ljudi.
Šta raditi u poseti. Ne samo sedeti i pitati “kako si”. Šetnja po bašti, zajednička kafa, pogled na album, čitanje novina, malo muzike, manikir, pomoć oko pisma. Ako roditelj ima demenciju, dolazite sa jednom stvari koju možete zajedno da radite, ne sa listom pitanja.
Pazite na sebe. Ako posle svake posete osećate teret, ne znači da dolazite previše, već da vam treba podrška. Razgovarajte sa nekim, dozvolite sebi da ne budete jaki svaki put.
Kako prepoznati da se roditelj dobro snalazi
Lako je pomisliti da je dobro ako se ne žali. Ali ljudi se ne žale iz različitih razloga: iz navike, iz stida, iz straha da nećete doći ili da će mu osoblje zameriti. Pogledajte širu sliku.
Znaci da ide u dobrom pravcu. Jede i pije dovoljno. Spava, bar približno kao ranije. Uredan je, obrijan, počešljan, u čistoj odeći. Kada ga vidite, osmehne se, bar ponekad. Zna imena osoblja koje mu je najbliže i priča o njima. Ima neku aktivnost koju voli, ili bar tolerira. Pita za unuke, za porodicu, za vesti. Počinje da kaže “kod nas u domu”.
Znaci da treba pogledati bolje. Odbija hranu ili naglo gubi na težini. Stalno spava ili stalno ne spava. Izbegava kontakt, ne želi da izlazi iz sobe. Pominje strah, ne želi da ostane sam sa nekim osobljem. Ima neobjašnjive modrice, povrede ili ozlede koje niko ne objašnjava. Odeća je neuredna ili prljava, soba neodržavana. Zahteva da ide kući, a ranije je bio miran.
Ako vidite upozorenja, ne čekajte da prođu. Pitajte osoblje, zapišite datum i šta ste videli i razgovarajte sa lekarom doma. Ako odgovori nisu zadovoljavajući, vodič prava korisnika u domu i kako prijaviti problem opisuje kome se obratiti.
Nostalgija, tuga i šta s tim
Mnogi roditelji u domu tuguju za kućom, baštom, komšijama, životom koji su imali. Nostalgija nije bolest. To je znak da su nešto voleli, i nije dokaz da je dom loš.
Ono što pomaže je da ne negirate tugu. Ne govorite “zaboravi to, sad ti je ovde lepo”. Recite: “Znam da ti nedostaje bašta. Pričaj mi o njoj.” Pustite da pričaju. Često osećanje popusti baš kada dobije prostor.
Sačuvajte vezu sa onim što je bilo. Povedite ga jednom do kuće, ako je to moguće i ako ga ne uznemirava. Donesite plod iz bašte, cvet, fotografiju komšinice. Neka komšije pošalju pozdrav. Neka ostane deo zajednice iz koje je došao.
Pomozite da stvori nešto novo. Pričajte sa osobljem o njegovim interesovanjima i pitajte da li postoje aktivnosti: radionice, druženja, muzika, šetnje, igre. Neki ljudi se prijateljski vežu sa jednim ili dvoje drugih korisnika, i to je često najjača veza sa novim životom. Podstičite to druženje, ne ometajte.
Pazite na sebe, a ne samo na njega. Selidba roditelja je i vaš gubitak. Možete da osećate olakšanje i krivicu u istom danu, i oba osećanja su normalna.
Kad nešto ne štima: šta i kome reći
Većina nesporazuma u prvim nedeljama rešava se razgovorom. Izgubljene čarape, hrana koja nije po ukusu, soba koja je prehladna, sve to obično može da se reši ako ne ćutite.
Počnite od osoblja koje je roditelju najbliže, pa od odgovornog lica u domu. Budite konkretni: šta, kada, koga se tiče. Zapišite odgovor. Ako se ponavlja, pišite, ne samo govorite. Pritužbu možete uputiti odgovornom licu u ustanovi, nadležnom centru za socijalni rad i drugim organima, a zakon ne propisuje posebnu formu. Više u vodiču prava korisnika u domu.
Ako vidite sumnju na zlostavljanje ili ozbiljno zanemarivanje, nemojte čekati. Kada je neposredno ugrožen život ili zdravlje, zovite hitnu pomoć na 194 ili policiju na 192.
Šta dalje
Ako ste još u fazi izbora, pogledajte domove za stare u Beogradu i domove po opštinama. Zatim pročitajte srodne vodiče:
- Kako izabrati dom za stare u Beogradu
- Cene domova za stare u Beogradu
- Licenca i provera doma za stare
- Procedura smeštaja u dom za stare u Beogradu
- Dom za stare sa demencijom
- Nega nepokretne starije osobe i preležanine
- Depresija i usamljenost kod starijih
- Kako razgovarati sa roditeljem o domu
- Dom ili nega kod kuće
- Prava korisnika u domu i kako prijaviti problem
Izvori
Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti (“Sl. glasnik RS”, br. 126/2021), pregled odredbi: https://www.propisi.net/zakon-o-pravima-korisnika-usluga-privremenog-smestaja-u-socijalnoj-zastiti/
Najčešća pitanja
Šta poneti u dom za stare kada se prvi put useljava?
Odeću za sve godišnje doba koja se lako pere, udobnu obuću, pribor za ličnu higijenu, naočare, slušni aparat i svu terapiju sa poslednjim nalazima. Dodajte nekoliko ličnih stvari: fotografije, jastuče, ćebe, sat i omiljenu šolju. Tačan spisak uvek tražite od doma, jer se pravila razlikuju.
Šta ne treba nositi u dom?
Ne nosite skupocen nakit, veće sume novca, dokumente koje ne morate da imate uz sebe i nameštaj koji ne staje u sobu. Električne uređaje, kao što su grejalice ili kuvala, prethodno proverite sa domom. Sve vredno ostavite kod porodice, a ono što nosite obeležite imenom.
Koliko traje privikavanje na dom?
Najteže su prve dve do četiri nedelje, a mnogim ljudima treba nekoliko meseci da se osete kao kod kuće. Nema zajedničke mere, jer zavisi od karaktera, zdravlja i toga koliko je selidba bila dobrovoljna. Ako se posle dva ili tri meseca ništa ne popravlja, razgovarajte sa domom i lekarom.
Koliko često treba posećivati roditelja u domu?
Prvih nedelja dolazite češće i kraće, na primer svaki drugi dan po sat vremena, pa ređe, prema ritmu koji roditelju prija. Zakon o pravima korisnika predviđa pravo na kontakte sa porodicom bez ograničenja. Pitajte dom da li postoje vremena kada su posete poželjnije, na primer oko obroka.
Da li je normalno da roditelj plače ili traži da ide kući?
Jeste, i to je skoro pravilo u prvim danima. Tuga, ljutnja i molbe da se vratite kući su deo prilagođavanja. Ne obećavajte nešto što ne možete da ispunite, ali ostanite smireni i pokažite da razumete. Ako je tuga duboka i traje, obavestite osoblje i lekara.
Kako da znam da se roditelj dobro snalazi u domu?
Znaci su da jede i spava, da je uredan, da pominje osoblje ili druge korisnike po imenu i da ima neku rutinu koja mu prija. Čak i kada se žali, ako ima malih zadovoljstava, to je dobar znak. Znaci upozorenja su odbijanje hrane, povlačenje, nove modrice i strah od osoblja.
Mogu li da ponesem sopstveni nameštaj u sobu?
Zavisi od doma, tipa sobe i bezbednosti. Neki domovi dozvoljavaju mali komad nameštaja, fotelju ili komodu, a drugi ne. Pitajte unapred i tražite odgovor pisano. Ponekad je bolje poneti stvari koje mogu da stoje na polici, jer sobu čine ličnom sitnice.
Treba li roditelju reći sve unapred ili ga iznenaditi?
Nikako iznenađenje. Roditelj treba da zna kuda ide, kada i šta će mu biti u sobi, čak i ako je razgovor težak. Iznenađenje rađa nepoverenje koje se teško vraća. Dobro je da zajedno obiđete sobu pre useljenja i zajedno spakujete stvari.
Tekst je informativan i ne zamenjuje pregled i savet lekara. U hitnom slučaju pozovite hitnu pomoć na broj 194.